Poslednjih godina u Srbiji se mnogo gradi, a to je donelo ogromnu količinu građevinskog otpada zbog čega milioni tona betona, cigle, metala, zemlje, završavaju uglavnom na divljim deponijama iako zakon nalaže da sve to mora da se skupi i po posebnoj proceduri odloži.
Ovom temom baviće se konferencija „Look up“ koja se održava 7. i 8. decembra u hotelu Gorski&spa na Kopaoniku.
Konferencija „Look Up“ na temu ekologije, energetike i zaštite životne sredine, okupiće na jednom mestu stručnu i poslovnu javnost iz zemlje i regiona, predstavnike Vlade Srbije, međunarodnih institucija, javnog i privatnog sektora.
Blic primećuje da je šut u Srbiji postao „zaštitni znak“ mnogih sredina, od kojih nisu izuzeti ni nacionalni parkovi poput Kopaonika. Da paradoks bude veći, krivica se ne može svaliti samo na građevinare jer u Srbiji postoji samo jedna legalna deponija na koju može da se odloži garđevinski otpad, a to je Vinča. To bi praktično značilo da makar u Beogradu ovog otpada ne bi trebalo da bude. Ipak, to nije tako, a zbog manjka inspektora, slučajevi kažnjavanja su više nego retki.
U Evropi je situacija drugačija jer se ovaj otpad tretira kao ekološki problem i regulative su veoma stroge.
Procenjuje se da je građevinska industrija odgovorna za 40 odsto emisija gasova sa efektom staklene bašte i za 75 odsto potrošnje prirodnih resursa – kamena, peska, gvožđa, drveta. Zato evropske direktive od 2008. do 2024. godine nalažu što veći stepen reciklaže ovog otpada kako bi se smanjila potrošnja prirodnih resursa, ali i količine deponovanog otpada. Prema tim dokumentima, najmanje 70 odsto građevinskog otpada mora ponovo da se upotrebi, a mi smo trenutno na manje od 5 odsto. Sa takvim procentom smo na začelju Evrope, što je alarm, kako za stručnjake, tako i za ekologe.
Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku građevinska industrija u BDP-u učestvuje sa preko 5,7 odsto, a postoje procene da će narednih godina učešće rasti. Samim tim, količina otpada će biti sve veća, a to može dovesti do ugrožavanja životne sredine.
Vlada Srbije konstatuje stanje u ovoj oblasti u Programu upravljanja otpadom za period 2022 – 2031. godine.
– U Srbiji trenutno ne postoji praksa odvojenog sakupljanja otpada od građenja i rušenja, i šema za njegovu reciklažu. Recikliraju se samo male količine otpada od građenja i rušenja i asfalta, primera radi u 2018. godini manje od 1.000 tona. Iako postoji generalna zakonska obaveza da proizvođač odvojeno prikuplja nastali otpad i sortira ga u skladu s budućim tretmanom, ova odredba nije na snazi jer nedostaju podzakonski akti. Zato se uglavnom reciklira otpad visoke ekonomske vrednosti, poput metala, dok se drugi potencijalno reciklabilni materijali odlažu na deponije ili češće završavaju na nelegalnim lokacijama – navodi se u Programu.
Pošto ne postoje obaveze odvojenog sakupljanja, takvo stanje povećava stepen zagađenja, ali i smanjuje mogućnosti recikliranja, navodi Blic.
– Prema podacima RZS 2020. je generisano 729.000 tona otpada od građenja i rušenja. Međutim, ako se primeni poređenje sa količinama otpada od građenja i rušenja u zemljama EU, količine su višestruko veće odnosno potencijal je od 1,6 miliona do 3,6 miliona tona. Ovi iznosi izračunati su na osnovu pretpostavke uzimajući u obzir ukupni promet u građevinarstvu, ukupne investicije u izgradnju zgrada, BDP građevinskog sektora, građevinsku aktivnost izvođača radova na teritoriji Srbije i površinu porušenih stanova – piše u Vladinom programu.
Lošu situaciju sa građevinskim otpadom primetio je i Brisel koji je u svojim uputstvima upozorio Srbiju da bi morala hitno da reaguje i da što pre stvori infrastrukturne pretpostavke za adekvatno tretiranje građevinskog otpada. Ako ne ostane mrtvo slovo na papiru, situacija bi mogla da bude bolja do 2029. godine kada bi sa sadašnjih 5% reciklažom trebalo da se ponovo iskoristi do 40% građevinskog otpada.
– Konačni cilj je tretman 70 odsto otpada od građenja i rušenja do kraja 2034. godine. Nekontaminirana zemlja i drugi prirodni materijal, iskopan u toku izgradnje, nije uključen u ovih 40 odsto, odnosno 70 odsto. Da bi se do toga stiglo, trebalo bi da se na regionalnom nivou uspostave lokacije sa mobilnim postrojenjima za tretman otpada, ukupno 26, i to od strane privatnog sektora. Pri tom svaka lokalna sampouprava mora da obezbedi skladištenje ovog otpada nakon tretmana. Pri tome se moraju stvoriti uslovi da se azbest od rušenja mora odlagati u posebnim delovima regionalnih sanitarnih deponija – stoji u Programu.
Da li će ove, ali i druge aktivnosti, koje bi trebalo da koštaju 15,5 miliona evra, pomeriti Srbiju sa evropskog dna po reciklaži građevinskog otpada za sada je neizvesno, ali ono što je izvesno to je da ne sme da se napravi nijedan pogrešan korak jer u protivnom, zaostatak će biti još veći, piše Blic.
Da je zadatak težak pokazuju i podaci Evropske asocijacije za rušenje, dekontaminaciju i reciklažu iz kojih se vidi da Finska reciklira 99,9 odsto, a Nemačka 90 odsto građevinskog otpada. Drugim rečima, oni bukvalno recikliraju sav građevinski otpad koji ima širok dijapazon materijala – od čelika, aluminijuma, bakra, betona do cigle.
E2 portal (Blic)
