Depozitni sistem koji podrazumeva da građani vrate ambalažu u prodavnicu i za to dobiju određenu nadoknadu, nije čarobni štapić koji bi rešio problem otpada, da bi taj sistem bio uspešan, neophodno je da njim upravlja industrija, a ne država, ali prvo je potrebno uvesti primarnu selekciju otpada – neke su od poruka sa panela „Da li je depozitni sistem za ambalažu od napitaka jedini efikasan put ka cirkularnoj ekonomiji“ održanom na FMCG Retail Summitu u organizaciji regionalnog trgovačkog magazina InStore.
Prošle godine, u Srbiji je reciklirano 218.662 tone ambalažnog otpada, što je 62% u odnosu na količine koje su puštene u promet, podsetila je generalna direktorka Sekopaka Violeta Belanović Kokir.
– Najveće količine su iz industrijskog i Horeca izvora, a najmanje iz komunalnog ambalažnog otpada. Problem je što nemamo infrastrukturu na ulicama kako bi građani mogli da vrše primarnu selekciju – ističe Belanović Kokir.
Problem nije u nedostatku novca, već u lošoj infrastrukturi
Kristina Cvejanov iz Green Loop Consulting kaže da je Srbija mogla više da reciklira i podseća da je samo 3 odsto ukupnog komunalnog otpada, koji uglavnom čini ambalaža, sakupljeno i predato na reciklažu. Zatajile su, kako primećuje, država i lokalne samouprave koje nisu ispoštovale ono što je propisao Zakon o upravljanju otpadom.
– Nije suštinski problem nedostatak novca, čujemo da se novac sakupljen od ekološke takse nenamenski troši, a postoji mogućnost i kredita i projekata EU. Moj utisak je da su glavna prepreka kapaciteti, oni ne odgovaraju ambiciji države oličenoj u zakonima i strategiji – podseća Cvejanov.
Da je država zakazala, slaže se i Violeta Belanović Kokir. Ona podseća da je kroz zakon o ambalaži i ambalažnom otpadu predviđeno da operateri i industrija imaju obavezu da recikliraju, ali nigde se ne obavezuju na određenu cifru. Propisano je i da se do 2018. godine ustanovi primarna selekcija otpada, što takođe nije urađeno.
– Dakle, sa jedne strane imamo zakonsku obavezu, a sa druge, oni koji bi trebalo da nam pomognu, ne poštuju ono što piše u Zakonu o upravljanju otpadom – kaže direkorka Sekopaka.
Najteže sakupiti staklo i plastiku
Cilj Evropske unije za 2025. godinu je da 65% ambalaže bude reciklirano, a specifični ciljevi za staklo i metal postavljaju lestvicu nešto više, na 70%, dok je cilj za plastiku 50%. Srbija, ipak, ove ciljeve neće ispuniti, bilo da se depozitni sistem uvede ili ne, saglasne su učesnice panela.
Ministarstvo zaštite životne sredine je u februaru objavilo nacrt izmena i dopuna Zakona o ambalaži i ambalažnom otpadu kojim se u Srbiju uvodi depozitni sistem za jednokratnu plastičnu, staklenu i aluminijumsku ambalažu. Ali, ta priča je u poslednje vreme zamrla, kaže Kristina Cvejanov.
– Depozitni sistem je prošle godine najavljen, ali se o njemu, pogotovo sa izbijanjem pandemije, više ne govori. Čini mi se da nije bilo ozbiljne analize i da nisu date konkretne smernice za Srbiju koja je specifično tržište – smatra Cvejanov.
Generalna direktorka Sekopaka podseća da je EU 1992. godine krenula sa sistemom produžene odgovornosti proizvođača, a Srbija tek 2010. godine. Prema njenim rečima, niko ne može da očekuje da će Srbija ispuniti ciljeve koje je EU postavila za 2025. godinu, ni sa trenutnim, ni sa depozitnim sistemom.
– Depozitni sistem je nadogradnja postojećeg sistema kada se za to stvore uslovi. U Srbiji još nema primarne selekcije na visokom nivou, 85 odsto ambalažnog otpada je van depozitnog sistema, mora da se sakupi kroz kante i kontejnere, a 15 odsto ambalažnog otpada će proći kroz depozitni sistem, ako ikad bude usvojen. Samo u nekim zemljama je ovaj sistem dao rezultate, u Hrvatskoj na primer nije jer su oni razvili samo depozitni sistem bez primarne selekcije, a ona je početak. U pogledu ciljeva EU, nama su najveći problem staklo i plastika. Ta dva materijala je najteže sakupiti jer su iz komunalnog sektora, a veliki problem je nedostatak infrastrukture i što lokalne samouprave nisu preuzele na sebe tu obavezu – naglašava Belanović Kokir.
E2 portal (Cirkularna ekonomija)
