Po prvi put, sada možemo da ispunimo globalne klimatske i energetske ciljeve, a da pri tome ne ugrožavamo preostale svetske reke slobodnog toka za hidroenergiju. Ipak, novi izveštaj WWF-a pokazuje da se mnoge zemlje pridržavaju zastarelih planova za izgradnju hidroenergetskih brana, koje bi ugrozile različite dobrobiti koje reke slobodnog toka pružaju ljudima i pogoršale globalnu krizu u prirodi, iako sada postoje bolje alternative za obnovljive izvore energije.
Objavljeno uoči ovogodišnjeg Svetskog kongresa hidroenergije, izveštaj „10 Rivers in Risk“ detaljno opisuje pretnju koju planirane brane predstavljaju nekim od najprepoznatljivijih reka širom sveta – od velikih, tropskih reka poput Iravadija, Mekonga, Tapahosa i Sepika, do poslednje glečerske reke slobodnog toka u Alpima, Vjose, poslednje divlje reke u Evropi.
Prirodni tok vode, sedimenata i hranjivih materija niz ove reke ključan je za proizvodnju hrane i egzistenciju više od 80 miliona ljudi te stabilnost nekih od velikih svetskih delta, istovremeno održavajući izuzetnu raznovrsnost vrsta kako u vodi, tako i izvan nje.
“Moramo drastično da povećamo proizvodnju energije iz obnovljivih izvora kako bismo se uhvatili u koštac sa klimatskim promenama i do 2050. godine stvorili svet sa nultim neto emisijama, ali to ne možemo da učinimo na račun reka, ljudi i prirode. Zemlje moraju da iskoriste priliku stvorenu obnovljivom revolucijom i da izaberu obnovljive izvore energije sa manjim uticajem na prirodu, poput sunca ili vetra”, rekao je Stjuart Or, voditelj programa slatkovodnih voda WWF-a.
“Pregrađivanje ovih kultnih reka, kao i mnogih drugih širom sveta, trošak je koji zemlje više ne moraju da plaćaju. Sada mogu da razviju električne mreže sa niskom emisijom ugljenika, nižim cenama i sa manjim uticajem na prirodu i ljude”, dodao je Or.
Ipak, uprkos niskim cenama proizvodnje solarne energije i vetra i tehnologijama skladištenja, u planu je izgradnja hiljadu hidroelektrana. Nedavno objavljena studija zaključila je da bi se, ako se izgrade planirane hidroelektrane, fragmentisalo 260.000 km reka slobodnog toka, a do 2050. godine proizvodilo bi se manje od 2% obnovljive energije – što bi nanelo značajnu štetu ljudima i prirodi.
Prema izveštaju WWF-a, planirane hidroelektrane ugrozile bi dobrobiti koje reke slobodnog toka pružaju ljudima, od izvora hrane za lokalne zajednice i autohtono stanovništvo uz reke Sepik i Tapahos, do prirodnih tokova sedimenta koji su ključni za uzgoj riže u slivu reke Iravadi i ključni su za stabilizaciju delte Mekonga, te netaknutu lepotu koja mami turiste da posete reku Isel.
Od 1970. godine brojnost populacija slatkovodnih vrsta smanjena je za 84%, a jedan od glavnih razloga je fragmentacija reka zbog hidroelektrana. Izgradnja novih brana pogoršala bi ovaj trend, slabeći globalne napore kako bi se do 2030. godine zaustavio gubitak populacija slatkovodnih vrsta i stvorio svet u kojem ljudi i priroda žive u ravnoteži.
„Kriza prirode najviše je pogodila naše reke, jezera i močvarna staništa. Kad bi se izgradile sve planirane hidroelektrane, ne bismo imali priliku da zaustavimo gubitak populacija slatkovodnih vrsta”, ističe Or. “Dobra vest je da to možemo da izbegnemo. Sada možemo da se borimo protiv klimatskih promena bez dodatnog gubitka naše slatkovodne biološke raznovrsnosti. Razvijanjem odgovarajućih obnovljivih izvora energije na pravim mestima možemo da stvorimo svetliju budućnost za ljude, klimu, reke i prirodu.”
Sada je pravi trenutak da države zaustave izgradnju novih hidroelektrana i počnu da razvijaju proizvodnju energije sa niskim emisijama ugljenika. Studije pokazuju da postoji 1,6 puta veći potencijal za proizvodnju energije iz obnovljivih izvora (npr. sunce) na razvijenim zemljištima, poput krovova, starih rudnika, industrijskih zona i pašnjaka, kako bi se do 2050. godine sva energija proizvodila iz obnovljivih izvora.
E2 portal (WWF Adria)
