Svet bi mogao značajno da smanji emisije ugljen-dioksida ukoliko bi uspeo da prevaziđe svoj strah od nuklearne energije, jer obnovljiva energija, iako ima visoku stopu rasta, ne može da ispuni zahteve sveta za sve većom količinom energije.
Obnovljiva energija je rasla neverovatnom brzinom 2021. godine, ali obnovljiva energija ne može da održi korak sa ukupnom potražnjom za energijom. To je izazov sa kojim se svet suočava. Iako je globalna potrošnja obnovljive energije povećana 5,1 eksadžula, globalna potražnja za energijom je porasla za 31,3 eksadžula 2021, preko šest puta više.
Stopa rasta obnovljive energije bila je daleko veća od bilo kog drugog izvora energije. Međutim, obnovljivi izvori još uvek predstavljaju relativno mali deo naše ukupne potrošnje energije. Dakle, te ogromne stope rasta još uvek nemaju značajan uticaj na potrošnju energije kojim bi zaustavile rast globalne potrošnje fosilnih goriva. To predstavlja ozbiljan izazov kada globalne emisije ugljen-dioksida nastavljaju da rastu.
Nuklearna energija je jedinstvena među izvorima energije. Može se graditi u vidu veoma velikih postrojenja, ima pouzdanu snagu, dostupna je po potrebi i ne proizvodi ugljen-dioksid dok proizvodi električnu energiju.
Rad sa Univerziteta Teksas iz 2017. identifikovao je nuklearnu energiju i energiju vetra kao izvore energije sa najnižim nivoom emisija ugljen-dioksida. Izjednačeni intenzitet ugljenika se izračunava deljenjem emisija elektrane tokom njenog životnog veka sa ukupnom očekivanom proizvodnjom električne energije.
Nuklearna energija i vetar iznosili su 12 odnosno 14 grama CO2-ek (grama ekvivalenta CO2) po kWh električne energije. Nasuprot tome, energija proizvedena iz uglja emituje više od 70 puta više CO2-ek po kWh električne energije. Termoelektrane na ugalj su i dalje najveći izvor električne energije na svetu.
Na osnovu statistike potrošnje uglja u poslednjem BP Statistikal Revju of World Enerdži 2022, globalna potrošnja uglja je odgovorna za skoro polovinu svetskih emisija ugljen-dioksida. Zamena svetskih elektrana na ugalj nuklearnim postrojenjima mogla bi da smanji emisiju ugljen-dioksida na nivoe koji su poslednji put viđeni 1970-ih.
Čini se prostim. Pa, zašto to ne radimo?
Morate se zapitati kako bi stvari stajale danas da se nije dogodila nuklearna katastrofa u Černobilju 1986. godine. Apetit sveta za nuklearnom energijom brzo je rastao, sve dok ta nesreća nije drastično promenila putanju rasta.
Globalna proizvodnja nuklearne energije od 1965. do 2021.
Černobilj je imao značajan uticaj na globalnu stopu rasta nuklearne energije. Tokom narednih 25 godina nakon Černobilja, nuklearna energija je nastavila da raste širom sveta. Značajan korak unazad je načinjen nakon katastrofe u Fukušimi u Japanu 2011.
Ta dva incidenta su doprinela nepoverenju javnosti u nuklearnu energiju. To je razumljivo. Ako vide nuklearne nesreće zbog kojih ljudi moraju istog momenta da trajno napuste svoje domove, naravno da će ljudi imati nepoverenje u nuklearnu energiju. Šira javnost ima strah od zračenja koji je u mnogim slučajevima iracionalan.
Iako ne možemo da promenimo prošlost, možemo raditi na poboljšanju stava javnosti prema nuklearnoj energiji. Moguće je izgraditi, projektovati i upravljati nuklearnim elektranama koje ne mogu da imaju posledice poput onih u Černobilju i Fukušimi. Naravno, biće potrebno neko vreme da se skeptična javnost uveri u ovo.
Ali ulozi su previsoki. Potrebno je uložiti energiju i resurse da bi se to uradilo. U suprotnom, ozbiljno smanjenje globalnih emisija ugljenika može biti nepremostiv izazov. Ovo kažem na osnovu ukupnog rasta potražnje za energijom i nemogućnosti obnovljivih izvora energije da održe korak sa rastom potražnje.
Najlakše je delati u azijsko-pacifičkom regionu, koji je već izvor najvećeg udela svetskih emisija ugljenika. Mora se da učiniti što više kako bi zemlje poput Kine i Indije prešle sa uglja na nuklearnu energiju.
E2 portal (Energija Balkana)
