Prema Integrisanom nacionalnom energetskom i klimatskom planu (INEKP), ključnom državnom dokumentu koji trenutno čeka na usvajanje u Vladi, Srbija treba do 2030. godine da redukuje emisije štetnih gasova za 33,3% u odnosu na nivo ostvaren u 1990. godini u svim relevantnim sektorima.
Širi globalni cilj, u skladu sa zaključcima Konferencije UN o klimatskim promenama u Glazgovu 2021. godine, jeste dostizanje tzv. neto nulte emisije do 2050. godine. Ovaj cilj našao se i u ovogodišnjem dogovoru sa samita u Dubaiju.
S obzirom na to da je uzročnik emisija ugljen-dioksida dominantnim delom energetski sektor, ostvarenje svih ovih ciljeva moguće je jedino energetskom tranzicijom, tj. zamenom fosilnih goriva (nafte, uglja i prirodnog gasa) obnovljivim izvorima energije poput solarne ili energije vetra.
Prema procenama iznesenim u INEKP-u, u Srbiji je u te svrhe potrebno izdvojiti 27,4 mlrd EUR do 2030. godine, pri čemu bi ulaganja javnog sektora iznosila oko 10 mlrd EUR.
U pitanju su investicione potrebe kako bi se obezbedilo pet ključnih ciljeva tranzicije: dekarbonizacija, energetska efikasnost, energetska sigurnost, integrisano i funkcionalno energetsko tržište kao i finansiranje inovacija i istraživanja koja podstiču razvoj čistih energetskih tehnologija.
Nesporno je da energetska tranzicija zahteva ulaganje značajnih finansijskih sredstava. Međutim, ni alternativa nije „besplatna“, daleko od toga, piše dr Ivana Ostojić sa Instituta društvenih nauka. Status quo u kojem se nastavlja sa upotrebom fosilnih goriva ima ogromnu cenu, koja će u narednim decenijama biti sve veća.
MMF: Globalne subvencije za fosilna goriva iznose oko 5.900 mlrd USD – godišnje, a većinu čini šteta po ljudsko zdravlje i okolinu
Jedna od najvažnijih prepreka koja usporava i inhibira prelazak na upotrebu energije iz obnovljivih izvora jeste subvencionisanje industrije fosilnih goriva.
Prema istraživanju Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), u 2020. godini ukupne subvencije za fosilna goriva na globalnom nivou iznosile su čak 5.900 mlrd USD. Jednostavna kalkulacija ukazuje na iznos od preko 16 mlrd USD svakog dana.
Ali šta to tačno znači, tj. šta sve MMF podrazumeva pod „subvencijama“?
Naime, samo 8% ovog iznosa čine subvencije kako to kolokvijalno razumemo, u vidu državnih izdataka za fosilna goriva (oko 470 mlrd USD).
Preostalih 92% čine pre svega štete po ljudsko zdravlje i životnu sredinu koje uzrokuje sagorevanje fosilnih goriva. Ugalj i nafta, kao najveći zagađivači, kroz ove indirektne cene koštaju svetsku ekonomiju po 3% BDP-a svake godine.
Prebacivanje subvencija sa fosilnih goriva na obnovljive izvore energije dovelo bi do smanjenja njihove upotrebe i takođe doprinelo održivom ekonomskom rastu, otvaranju radnih mesta, boljem javnom zdravlju i većoj jednakosti, posebno za najsiromašnije i najugroženije zemlje širom sveta.
Prema studiji MMF-a, najveću cenu plaćamo kroz zagađenje vazduha, a zatim slede i posledice klimatskih promena kao dve dominantne pojave. U pitanju su, naravno, samo procene, ali ako govorimo o ceni tranzicije, onda treba da razumemo makar u načelu i „cenu“ statusa quo: cenu u vidu miliona umrlih svake godine od respiratornih i drugih oboljenja, cenu lečenja, propuštenih radnih dana, smanjene produktivnosti i dobrobiti koja je izgubljena usled upotrebe fosilnih goriva, piše Ostojić.
Prema istraživanju MMF-a potpuno reformisanje cena fosilnih goriva uklanjanjem subvencija i uvođenjem poreza na ugljenik smanjilo bi globalnu emisiju ugljen-dioksida za 43% ispod nivoa „uobičajenog poslovanja“ u 2030. godini, što je u skladu sa održavanjem globalnog zagrevanja na „dobrom nivou“, odnosno ograničenje daljeg rasta prosečnih temperatura na nivo ispod 2°C.
Reformisanje cena fosilnih goriva takođe bi donelo značajne prihode, vredne oko 3,6% svetskog BDP-a. Prema procenama MMF-a, u zemljama u razvoju (u koje spada i Srbija) prihodi nastali usled reformisanja cene fosilnih goriva premašuju procenjene dodatne troškove neophodne za postizanje ciljeva održivog razvoja.
U Srbiji nedostaju procene koliko nas zaista koštaju fosilna goriva, ali neke cene nam jesu poznate – kao što je zdravstvena i društvena cena zagađenja vazduha
Kako ta „subvencija“ izgleda na primeru Srbije?
Kako se navodi u Programu zaštite vazduha koji je Srbija usvojila krajem 2022. godine, zagađenje vazduha je u našoj zemlji svake godine odgovorno za više od 10.000 slučajeva prevremene smrti, ali i za preko 22.000 slučajeva bronhitisa kod dece, za preko dva miliona dana sprečenosti za rad, za preko 6.000 dodatnih prijema u bolnicu samo kada su u pitanju respiratorne tegobe, uz važnu napomenu da se navedeni podaci odnose samo na zagađenje česticama PM 2,5 i azot-oksidom.
Nesumnjivo je da su najveći uzročnik vazdušnog zagađenja upravo fosilna goriva. Prema podacima Agencije za zaštitu životne sredine, u Srbiji su tri dominantna sektora koja se oslanjaju na fosilna goriva i zastarele tehnologije – proizvodnja električne i toplotne energije, individualno grejanje i saobraćaj, zajedno odogovorna za:
– 94% zagađenja sumporovim oksidima;
– 85% zagađenja azotnim oksidima;
– 74% zagađenja česticama PM 10;
– 89% zagađenja česticama PM 2,5.
Naravno, zagađenje vazduha predstavlja samo jedan deo problema.
Prema aktuelnim podacima, Srbija se nalazi u jednoj od globalnih „vrućih tačaka“, gde je zagrevanje usled klimatskih promena intenzivnije od svetskog proseka. Srbija je danas u proseku za 1,8°C toplija nego u predindustrijsko doba, a to zagrevanje je posebno izraženo tokom leta, koja su za čak 2,6°C toplija.
Primera radi, jedna studija, koja ne uključuje Srbiju ali uključuje zemlje iz okruženja, jasno pokazuje posledice klimatskih promena na ekonomski rast.
Naime, ukoliko se globalna temperatura poveća za 4°C, dugoročno posmatrano, bruto domaći proizvod Hrvatske bi se smanjivao za oko 1% na godišnjem nivou, Rumunije za 0,7%, Bugarske za 1%, Slovenije za 0,8%, Mađarske za 0,9% i Albanije za 2,4% godišnje.
Za zemlje jugoistočne Azije se procenjuje da u pomenutim okolnostima mogu izgubiti i do 21% BDP-a godišnje, dok su ti gubici u zemljama u razvoju u Africi još veći i dostižu iznos od čak 26,6% BDP-a na godišnjem nivou.
Energetska tranzicija postala je tehnološka, društvena, ekonomska i politička neminovnot: pitanje je samo da li ćemo njom upravljati, i na koji način
Napuštanje fosilnih goriva postalo je važno međudržavno pitanje, sa različitim političkim i ekonomskim posledicama. Pariskim ugovorom smo se kao država obavezali na smanjenje emisija ugljen-dioksida, a bez sprovođenja procesa dekarbonizacije ne može se računati ni na pristupanje Evropskoj uniji.
Na primer, Evropska unija je postavila kriterijume da pre pristupanja moramo uvesti ili poreze na ugljenik ili razviti tržište tzv. emisionih dozvola, da moramo razviti efikasan sistem izveštavanja i monitoringa emisija, da moramo smanjiti učešće termoelektrana na ugalj a povećati učešće obnovljivih izvora energije.
Shodno tome, kako do sada nismo uveli pomenute poreze i dozvole, domaći izvoznici iz najintenzivnijih sektora privrede moraće da od 2026. godine prilikom izvoza plaćaju dodatnu tzv. CO2 taksu, što može direktno dovesti u pitanje konkurentnost naših proizvoda na tržištu Evropske unije.
Na kraju, fosilna goriva su neobnovljiv izvor energije koji svakako neće zauvek biti na raspolaganju, što je u neposrednoj vezi sa rastom cene energije u budućnosti, kao i sa energetskim deficitom koji će prouzrokovati negativne ekonomske implikacije poput vrtoglave inflacije i pada ekonomske aktivnosti.
Drugim rečima, cena statusa quo, koja je već ogromna, postaće još veća u budućnosti, smatra Ostojić. Zamena fosilnih goriva samim tim nema alternativu: samo je pitanje kada će se desiti i da li će biti uređena i pravedna. A to su pitanja na koja samo država može da odgovori.
E2 portal (Klima101)
