Eeklo, belgijska opština u flamanskoj pokrajini Istočna Flandrija, poznata je po udruživanju svojih građana u zadružne modele, u cilju što ekonomičnijeg korišćenja vetroenergije. Članovi energetske zadruge, u statusu suvlasnika vetroelektrana, struju plaćaju po značajno povoljnijim cenama u odnosu na tržišne.
Iza velike većine ulaganja u te vetroelektrane stoji, naravno, privatni kapital i interes. Međutim, dolazak u Eeklo otkriva da je taj gradić od, otprilike, 20.000 stanovnika, koji se smestio između Antverpena i Briža, prednosti energetske tranzicije u koju su direktno uključeni građani, prepoznao već pre dvadesetak godina.
Naime, zahvaljujući belgijskoj energetskoj zadruzi Ecopower koja je osnovana 1991. godine, ulazak Eekloa u novi milenijum označio je i početak korišćenja tamošnje vetroenergije, upravo po zadružnom modelu. Drugim rečima, dobrovoljci iz te zajednice, odlučili su da uplate novac kako bi stekli akcije „u vetru“, dok je opština dopustila gradnju vetrenjača na javnoj površini.
Rezultat takvog udruživanja su niži računi za električnu energiju za te akcionare zbog lokalno postavljene vetroelektrane.
Zamenik gradonačelnika Eekloa Filip Smet kaže da je taj model, koji je krenuo pre više od 20 godina, zapravo dobar primer lokalne saradnje, dakle, direktne građanske uključenosti, kao i podrške i razumevanja tamošnje vlasti.
„Ko je odlučio da učestvuje u njemu, postao je suvlasnik vetroelektrane. Taj demokratski model je otvoren za svakoga i dobro je prihvaćen“, ističe on, potkrepljujući to činjenicom da je jedan tamošnji stanovnik odlučio čak orezati grane na obližnjem stablu kako bi mogao i tokom leta da posmatra okretanje lopatica vetrenjače.
Bob D’Haeeleer, bivši zamenik gradonačelnika Eekloa i nekadašnji gradski odbornik, napominje i da osvrt na istoriju otkriva da je energija uvek bila lokalni proizvod i da bi tome trebalo što više da se teži i danas.
„Eeklo, na primer, izdvaja oko 40 miliona evra za uvoz fosilnih goriva godišnje, što je oko dve hiljade evra po stanovniku“, kaže, dodajući da je u tom belgijskom gradiću u poslednjih dvadesetak godina niklo 22 vetrenjače, od kojih su tri zadružne.
Trenutno, Eeklo iz vetroenergije i solarnih elektrana proizvodi 130 odsto električne energije za potrošnju u domaćinstvima, kompanijama i fabrikama, a mnogi stanovnici uživaju u nižim računima.
Zainteresovani ulagači
Jan de Pauw, projektni inženjer u Ecopoweru, kaže da je cilj navedenog tendera s kraja prošlog veka, koji je otvorio vrata postavljanju zadružnih vetroelektrana, bio, upravo, da građani koji učestvuju u energetskoj zadruzi plaćaju povoljnije račune za utrošenu električnu energiju.
„Na tenderu je pobedio Ecopower i krenuo s postavljanjem vetroagregata na javnom zemljištu. Bilo je i drugih zainteresovanih ulagača, ali nisu znali kako da ispune uslov prema kome je obavezno da u projektu učestvuju i građani“, objašnjava, dodajući da su građani, zahvaljujući ulaganju vlastitog kapitala, došli do električne energije po ceni koja je prihvatljivija od tržišne.
„Trenutno, Ecopower u Belgiji ima skoro 65 hiljada članova. Moja poruka je, zato, da svi koji mogu i žele da razvijaju energetske zadruge zaista to i čine“, ističe on, napomenuvši da izgovora za odgađanje primene takvih modela gotovo da i nema.
Jer, dodao je sagovorniok, Belgija ima četiri vlade i ponekad zna da pokaže vrlo složenu narav. Uprkos tome, Ecopower je uspeo da taj zadružni model izađe na svetlo dana.
Veći broj komercijalnih ugovora
Zadrugarstvo, naravno, nije jedini model kojim nastoji da se ubrza energetska tranzicija i snažnija primena zelene energije iz obnovljivih izvora. On je, može se reći, „retka zverka” na tome području gde su još uvek dominantniji komercijalni projekti.
Flandrija je još sredinom 2000-ih godina odlučila da vetroelektrane mogu da se grade i na poljoprivrednom zemljištu. Tada su veliki proizvođači i ulagači u etroenergetske projekte krenuli da nude lokalnim poljoprivrednicima primamljive ugovore. To je, pak, dovelo do još većeg broja novih komercijalnih u odnosu na zadružne projekate.
„Zato smo Vladi predložili da 50 odsto projekata otpada na komercijalne, a 50 odsto na građanske projekte. Tako niko neće biti zakinut. Međutim, ulagači u komercijalne vetroelektrane baš i ne odobravaju tu ideju, tako da se čeka na odgovor zakonodavstva“, kaže ovaj inženjer, dodajući da građani i dalje pokazuju interesovanje za udruživanje u energetske zadruge i razvoj takvih projekata. Međutim, nema ih dovoljno upravo zbog navedenog razloga.
Toplotna energija iz otpada
Eeklo, treba naglasiti, ne namerava da stane na zadružnoj vetroenergiji. S obzirom na to da se u tome gradu nalazi i postrojenje za obradu otpada, namera je da se u skoroj budućnosti pokrene novi projekat grejanja. Zahvaljujući njemu, tamošnji građani – dobrovoljni zadrugari koji žive u zgradama, mogli bi svoje stanove da greju na toplotnu energiju dobijenu iz otpada.
Osim toga, domaćinstva koja žele i čiji su krovovi ‘podobni’ za postavljanje fotonaponskih sistema, mogla bi se naći u još jednom novom žrebu po zadružnom modelu i iskorišćavati solarnu energiju za dobijanje povoljnije ‘zelene’ električne energije.
Taj projekat ima i socijalnu notu, jer bi jedan deo te električne energije mogao biti iskorišćen za pokrivanje potreba energetski siromašnih domaćinstava. Energetsko siromaštvo, zaključuju u Eeklou, iskusilo je otprilike 15 posto stanovnika Flandrije.
E2 portal (Energetika-net)
