Kao što je poznato, Srbija u najvećoj meri dobija struju iz termoelektrana, a nije tajna da Evropska unija, ali i domaće zakonodavstvo, traži postepeno ukidanje postrojenja koja rade na ugalj, jer su veliki zagađivači životne sredine.
Obnovljivi izvori energije, koje u našoj zemlji gradi uglavnom privatni kapital, samo su dopunski, a ne zamenski kapaciteti koji u potpunosti mogu da nadokande rad termoelektrana. Dodatni problem je što su srpske termoelektrane stare, novih nema, a one koje su bile predviđene za zatvaranje prinuđene su da još uvek rade.
Sve to jača bojazan da će u budućnosti Srbija biti sučena sa sve većim uvozom struje koja takođe, usled ekonomske krize i globalne situacije, postaje znatno skuplja na berzama. Podsećanja radi, dve srpske termoelektrane je već trebalo zatvoriti, ali to se nije desilo. Reč je o Termoelektrani Morava u Svilajncu, izgrađenoj davne 1969. godine i Termoelektrani Kolubara A za koju je bilo predviđeno da joj poslednji dan rada bude 31. decembar 2023. godine.
Obe su ipak, iako zastarele i dalje operativne, i proizvode struju u onoj meri u kojoj je to moguće. Zvanično obrazloženje nadležnih zbog čega one još uvek rade je da je u međuvremenu došlo do energetske krize usled rata u Ukrajini te da je njihov rad nužan. S obzirom na aktuelnu situaciju, ne može se konstatovati da takva odluka nije racionalna. Međutim, ništa nije večito pa tako ni elektrane na izmaku snage, a problem predstavlja to što zamenskih kapaciteta još nema.
Naime, izgradnja vetroparkova i solarnih elektrana koju je najavila Elektroprivreda Srbije je na svom samom startu. Reč je o projektima vetroparka Kostolac i solarne elektrane Petka. Sa druge strane, ohrabruje što je izgradnja bloka B3 u Termoelektrani Kostolac pri samom kraju i može se očekivati da se u dogledno vreme priključi i na distributivnu mrežu Ono što pak ne zadovoljava je to da je reč o novom postrojenju na ugalj, a tendencija da se sa takvim pogonima raskrsti je veoma jaka i u jednom trenutku sa tim će morati da se suoči i Srbija.
Dalje, kao prioritetan projekat za izvođenje prepoznata je Reverzibilna hidroelektrana Bistrica za koju je dobijena saglasnost japanske vlade za podršku projektu i pripremu finansiranja, ali radovi ipak još uvek nisu startovali.
Ono što treba naglasiti je to da interni dokument Zeleni put EPS-a predviđa da do 2035. godine bude ugašeno deset blokova u termoelektranama, snage 1.094 megavata. To podrazumeva potpuni prestanak rada Morave, Kolubare A i Kostolca A. Takođe, rad bi bio nastavljen, ali u smanjenom kapacitetu u Termoelektani Nikola Tesla A.
Kad se sve to uzme u obzir dolazi se do toga da bi se kapacitet elektrana koje proizvode tri četvrtine domaće proizvodnje struje sa 5.171 megavata sveo na svega 4.077 megavata. Ako se uzme u obzir da će se na distributivnoj mreži naći blok 3 u TE Kostolac B snage 350 megavata, ukupna snaga termo proizvodnih pogona bila bi 4.427 megavata, što je i dalje manje od trenutnog kapaciteta.
Stručna javnost u Srbiji, uz konstataciju da se sa izgradnjom novih objekata kasni, ističe da je problem i taj što nadležni nisu osmislili održivu strategiju kada je reč o projektima novih elektrana. Stručnjak za energetiku Miodrag Kapor kaže da se novac neophodan za nove projekte može obezbediti na dva načina ali da to istovremeno ne znači da su oba povoljna po interese Srbije.
– Prva mogućnost je da se Srbija zaduži dodatno sklapajući sporazume sa zemljama poput Kine. Takva opcija nije dobra jer pod brojem jedan nije transparentna, dakle posao se sklapa direktnom pogodbom, a ne nakon tenderske procedure, a takav aranžman zahteva da se onome koji obzbeđuje kredit daju i određene strateške garancije. U slučaju Kine to su one koje su na suprotnoj strani od onog za šta se zalaže Evropska unija – navodi on.
Prema njegovim rečima druga mogućnost je da se od Evropske unije dobiju grantovi koji obezbeđuju neophodna sredstva za razvoj obnovljivih izvora energije koji bi se iskoristili za postavljanje solarnih panela i izgradnju elektrana na biomasu kojom je Srbija bogata.
– Ova druga opcija je i transparentnija i korisnija za Srbiju i nadležni u zemlji bi trebalo da se opredele upravo za nju. Na ovo se može računati u slučaju saradnje sa partnerima u regionu, odnosno potrebno je zajednički sa njima konkurisati za te grantove – poručuje naš sagovornik.
Stručnjak za energetiku Velimir Gavrilović kaže da se sa novim proizvodnim objektima kasni, a da je dodatni problem pogrešna strategija resornog Ministarstva rudarstva i energetike koje je nove kapacitete potrebno graditi.
– Apsolutno je nepotrebno da državno preduzeće EPS troši novac na izgradnju vetroparkova i solarnih panela i ulazi u tu vrstu investicija. Te proizvodne objekte već gradi privatni kapital u Srbiji i nema potrebe da se u isto uključuje i EPS. Mnogo je bolje i racionalnije umesto toga uložiti u izgradnju RHE Bistrica sa čim se još nije krenulo. Trebalo bi posle toga graditi i RHE Đerdap 3. Na taj način bi EPS dobio značajne kapacitete koji bi mogli da balansiraju obnovljive izvore energije u vlasnišvu privatnog kapitala i da to unosno naplaćuje i dodatno obezbeđuje struju za svoje potrebe koju bi otkupljivao od tih proizvođača. Na taj način bi sigurno postao lider u elektroenergetskom sektoru Jugoistočne Evrope – zaključuje on.
E2 portal (Danas)
