Da li ste se zapitali gde odlazi naš otpad iz uličnih kanti za reciklažu? Ekipa portala Klima 101 uradila je eksperiment – u ambalaže za reciklažu stavili su GPS trakere i pratili njihovo kretanje na teritoriji Beograda. Šta je otkrio ovaj mali eksperiment?
„Nakon jednog dugog, prednovogodišnjeg dana na poslu, odlazim u prodavnicu i kupujem flašu kisele. Nakon što je popijem, kao savesna građanka, bacam je u malu uličnu kantu za reciklažu blizu svoje kuće. Ali ovaj put sam uradila još nešto. U flašu sam sakrila GPS traker koji će mi razotkriti njenu sudbinu. Gde će završiti moja flaša kisele: na deponiji, u reciklažnom postrojenju ili negde sasvim treće“, pitala se novinarka Klima 101.
Gradska čistoća iz Beograda tvrdi sledeće:
„Proces prikupljanja i transporta reciklabila se vrši putem namenskih transportnih vozila sa lokacije prikupljanja do reciklažnog centra – Pogona za prikupljanje i promet sekundarnih sirovina na dalji tretman sortiranja i baliranja”.
Ono što bi, prema birokratskom rečniku nadležne službe, trebalo da usledi nakon što otpad napusti reciklažne kante jeste tzv. sekundarna separacija, koja se na teritoriji Beograda jedino vrši u sortirnici u Višnjičkoj ulici. To je portalu potvrđeno i u telefonskom razgovoru sa pogonom Gradske čistoće Čukarica.
Ali upravo je sekundarna separacija korak do kog nije stigla flaša sa trakerom.
Naime, postavljeni GPS traker završio je na – Vinčanskoj deponiji.
„Kada god sam mogla, pratila sam aplikaciju WINNES GPS na svom telefonu koja prikazuje njegovu rutu. Prvog dana, 26. decembra, GPS traker lutao je mojim naseljem, verovatno u kanti sa točkovima ili vozilu komunalnih radnika, da bi se dva dana kasnije, preko Ceraka, Košutnjaka i Mitrovog brda – maltene sedam gora i nekadašnjeg Panonskog mora – zaputio ka Vinči gde je posle nekoliko dana i nestalo signala“, piše novinarka.
U eksperimentu se, kaže, koncentrisala na male ulične kante za reciklabile koje su se poslednjih godina odomaćile na mnogim raskrsnicama širom prestonice, pre svega zato što su pristupačne, česte, i Beograđani usputno bacaju otpad u njih.
Takođe, ove kante su, po svemu sudeći, već predmet skepse među stanovništvom, a neretko se mogu čuti primeri ljudi koji su videli kako se reciklabilni deo otpada iz kante odmah prilikom sakupljanja meša sa ostalim otpadom, piše portal.
„Da li nepoverenje opravdano? Sudeći po sudbini moje flaše kisele, izgleda da makar donekle jeste. Jedan veliki potencijalni problem je to što usled nepažnje i žurbe, i činjenice da je jedan od njihovih segmenata mešano đubre, u ovim kantama među reciklabilnim otpadom lako može da završi i – nereciklabilan, kao i hrana“, navodi novinarka.
„Međutim, moja flaša kisele ukazuje i na dublji problem od toga – jer se ona u tih par dana praćenja nije ni približila jedinoj sortirnici u Višnjičkoj ulici“, kazala je novinarka.
Kako kaže ekspert za upravljanje otpadom Gojkan Stojinović, deluje kao da nije poštovana procedura sakupljanja i odvoženja.
„Najveći broj aktivnosti koji se promoviše i uvodi je sveden na ‘šarene kante’ koje se postavljaju ili dele građanima u svrhu primarne selekcije, ali dublje od toga se često ne ide”, ocenjuje Stojinović.
Sudbina flaše sa GPS-om možda bi bila sasvim drugačija da je ubačena u reciklažni kontejner koji se nalazi u sklopu reciklažnih ostrva.
Stojinović insistira da tome da i građani svoju odgovornost u upravljanju otpadom treba ozbiljno da shvate. „Osnovna stvar koju građani mogu da urade je da se pridržavaju uputstava za razdvajanje koje su dobili i izbegavaju greške koje mogu da utiču na kvalitet materijala u kantama”, kaže Stojinović.
„Takođe, treba da im bude jasno da je celokupan sistem upravljanja otpadom zasnovan na ekonomiji troška. Svaka greška u razdvajanju otpada i svaka kontaminacija otpada namenjenog za reciklažu automatski smanjuje vrednost materijala ali i povećava troškove njegove ekstrakcije iz celokupne mase, što naravno u velikoj meri utiče na rad svih operatera u lancu”, dodaje.
Drugim rečima, jedna pogrešno odložena pelena ima kapacitet da kontaminira mnogo veću količinu reciklabilnog materijala.
Koliko bacamo?
Prema poslednjem izveštaju Agencije za zaštitu životne sredine, u toku 2021. prosečan stanovnik Srbije proizvodio je 1,14 kilograma komunalnog otpada na dnevnom nivou. Najveći udeo, od čak 46 odsto, u tome ima biorazgradivi otpad.
Dobre vesti su da količine odbačenog đubreta možemo da prepolovimo kompostiranjem bio-otpada. Preostalih 54 odsto naše korpe za smeće sačinjava staklo, aluminijum, plastika, karton, papir i tekstil – tj. dobrim delom reciklabilni otpad.
Međutim, ukoliko nam je cilj odgovorno upravljanje otpadom, suština zapravo i nije samo u reciklaži.
„Jedino što može da ima suštinski značaj je prevencija nastanka otpada”, otkriva Marko Vučenović, generalni sekretar Udruženja reciklera, „jer je postojeći sistem hiperprodukcije manje-više svega jednostavno neodrživ, a reciklaža nije svemoguća”.
Prošle godine u Srbiji proizvedeno je 2,87 miliona tona komunalnog otpada, od čega je 2,48 miliona tona završilo na deponijama, a nešto više od 390 hiljada tona je podvrgnuto reciklaži ili ponovnom iskorišćenju, odnosno 13,6 posto.
Cilj je da se do 2025. godine 25 odsto komunalnog otpada, po težini, kod nas reciklira. U Evropskoj uniji stopa reciklaže već je dostigla 48 % (2020).
Više o ovome na portalu Klima 101.
E2 portal (Klima 101)
