„Sarađivati ili nestati“ – to je dilema pred kojom se nalazi čovečanstvo, makar prema rečima generalnog sekretara Ujedinjenih nacija Antonija Gutereša.
Kada je prošle godine završena 26. globalna Klimatska konferencija o klimatskim promenama (COP) u Glazgovu verovatno niko nije predviđao da će sledeća biti održana u uslovima koji teško mogu da optimistički gledaju na postizanje zacrtanog kada su u pitanju klimatske promene.
Optimizam koji je u Glazgovu bio najveći od donošenja Pariskog ugovora 2015. godine zamenjen je daleko pesimističnijom atmosferom. Ionako težak zadatak da se nekako napravi kompromis između 200 zemalja, sada je još teže postići zbog rata u Ukrajini, sankcija Rusiji, posledične energetske krize i podeljenosti sveta.
Posledice energetske su skok cena fosilnih goriva, nikad veće subvencije za iste i to u trenutku kada se sprovodi zelena tranzicija, zatim trošenje novca na popunjavanje budžetskih rupa izazvanih energetskom krizom, kao i mala mogućnost dogovora najvećih zagađivača za rešavanje zajedničkog problema.
Prošlogodišnje opaske predsednika SAD Džozefa Bajdena upućene predsedniku Rusije što se nije pojavio lično u Glazgovu ili neke druge zamerke kineskom predsedniku danas deluju kao dečja igra dok se Zapad i Rusija nalaze u sukobu koji bi mogao da preraste u globalni nuklearni konflikt.
U takvoj atmosferi nije neobično što se od prvog dana govori da je cilj broj jedan – obuzdavanje globalnog zagrevanja na 1,5 stepen – praktično nedostižan u ovakvim uslovima.
Dok se prošle godine na COP 26 u Glazgovu govorilo da je ideja o zagrevanju do 1,5 stepana na aparatima za disanje, ove godine bi se moglo reći da su ti aparati isključeni.
Podizanje temperature znači i otapanje leda, odnosno podizanja nivoa mora. Za neke male ostrvske zemlje, pre svega one na okeanima to znači skori nestanak, dok za neke zemlje znači gubitak dela teritorije, gradova, obradivih površina, kulturnog i istorijskog nasleđa…
“Ako nastavimo ovako možemo da se pozdravimo ne samo sa 1,5 stepenom, već je pitanje da li možemo dostići nivo od dva stepena”, ponovio je nekoliko puta ove godine Antonio Gutereš, generalni sekretar Ujedinjenih nacija, da bi u Šarm el Šeiku početkom nedelje poručio da imamo dve opcije – “pakt klimatske solidarnosti ili pakt o kolektivnom samoubistvu”.
U svom govoru on je kao pozitivno naglasio da svet ima znanja, finansija i tehnološka sredstva za borbu protiv klimatskih promena, ali da je za pobedu u ovoj veoma važnoj, možda i presudnoj deceniji u borbi protiv klimatskih promena, neophodno zajedništvo i međunarodna solidarnost, fokusirajući se najviše na dve najveće ekonomije, SAD i Kinu.
Bogate zemlje poput SAD, Zapadne Evrope, Kanade, Japana koje čine 12 odsto svetske populacije, odgovorne su za 50 odsto emisije gasova i tako je već decenijama unazad.
Ipak, one nikako da ispune obećanja o pomoći siromašnijima da se izbore sa problemima, koji su u dobroj meri izazvani privrednim razvojem najbogatijih. Pre 13 godina na COP u Kopenhagenu najbogatije svetske ekonomije obavezale su se da će do 2020. godine podržavati nerazvijene zemlje sa 100 miljardi dolara godišnje. Međutim, to se još uvek nije desilo, a kako je najavljeno možda će do toga doći, ali posle 2023. godine.
Prema istraživanju Svetskog instituta za resurse koji je preneo sajt nature.com SAD bi trebalo da doprinesu između 40 i 47 odsto od 100 milijardi dolara, u zavisnosti od toga da li proračun uzima u obzir bogatstvo, prošle emisije ili stanovništvo. Međutim, njihov prosečan godišnji doprinos od 2016. do 2018. bio je samo oko 7,6 milijardi dolara. Australija, Kanada i Grčka su takođe bile daleko ispod onoga čemu je trebalo da doprinesu. Japan i Francuska, s druge strane su premašili granicu, ali su skoro sva njihova finansijska sredstva došla u obliku zajmova, a ne donacija.
Posledica toga je da su mnoge nerazvijene zemlje ostale bez fondova za čistiju proizvodnju energije i borbu sa efektima klimatskih promena poput suša ili poplava.
Osim ovog neispunjenog obećanja, tu je još nekoliko incijativa iz Glazgova 26 koje su planirane da se realizuju do ovogodišnjeg skupa u Egiptu. Tada se blizu 200 zemalja složilo da smanje emisije gasova, nazvani Nacionalno utvrđeni doprinosi ili NDC, ali samo dvadesetak zemalja je to do sada učinilo.
Više od 100 zemalja je obećalo prošle godine da će okončati krčenje šuma do 2030. Da bi se postigao taj cilj, posečena površina bi trebalo da se smanji za 10% svake godine u odnosu na pokrivanje. Umesto toga, krčenje šuma je prošle godine smanjeno za nedovoljnih 6,3 odsto, podatak je Platforme za deklaraciju o šumama koja prati ovu temu. Istovremeno krčenje šuma Amazona u 2021. godini dostiglo je najviši nivo od 2006.
Prema poslednjem izveštaju Ujedinjenih nacija o emisijama gasova sa efektom staklene bašte, ukoliko na snazi ostanu postojeće politike i propisi planeta će se do kraja veka zagrejati za 2,8 stepena.
To znači da smo na lošem putu, a još jedna loša vest je da povratak na staro praktično nemoguć kada se jednom pređu granice. Do danas, svet se zagrejao za 1,2 stepena.
Dobra vest je da je ove godine zagađenje povećano za svega jedan odsto. Stručnjaci poručuju da je pred ljudima imperativ da se rast zagađenja mora zaustaviti do 2025. godine kako bi se imala nekakva nada u smanjenje emisje otrova za 50 odsto do 2030. godine.
U suprotnom neće biti dovoljni ni novci ni politička volja.
E2 portal (N1)
