Iako istraživanje pokazuje da 99,7 odsto građana Srbije zna da je upotreba jednokratne plastike problematična po životnu sredinu i zdravlje ljudi, u našoj zemlji i dalje ne postoji razvijeni sistem koji bi tretirao plastiku na ekološki prihvatljiviji način. Trenutno se u našoj zemlji prikupi 15.000 tona jednokratnog plastičnog otpada dok su kapaciteti dva puta veći.
Zbog toga je grupa organizacija koja okuplja ekološka udruženja, reciklere i proizvođače pokrenula inicijativu da se zabrane takozvane biorazgradive plastične kese i uvede depozitni sistem za ambalažu.
Razgradive kese – umesto rešenja novi problem
Razgradive kese su pre par godine predstavljene kao rešenje za otpad, odnosno zamena za klasične plastične kese. Smatralo se da je njihova prednost to, što se posle nekolko meseci same razgrađuju, zahvaljujući okso aditivima.
Međutim, ubrzo se pokazalo da ovo rešenje ima veliku manu. Kese se razlažu na mikroplastiku koju je nemoguće reciklirati ili bilo kako zaustaviti kako ne bi došla u ljudski organizam i potencijalno ugrozila zdravlje.
„Građani jasno prepoznaju da postoje problemi u upravljanju otpadom. Osim toga pokazuju spremnost da učestvuju u tome, kako u separaciji, tako i u reciklaži. Ipak, pre svega očekuju od države da postavi okvir, stimuliše sve učesnike u ovom procesu i učini ga dostupnijim“, izjavio je Vladan Šćekić iz Centra za unapređenje životne sredine, na tribini „Pet do 12 za jednokratnu plastiku“.
On navodi da su u istraživanju rađenom na 1014 ispitanika iz cele Srbije, građani kao najveće probleme jednokratne plastike naveli mikroplastiku koja ulazi u lanac ishrane svih živih bića (52,96 odsto), dugačak period razgradnje (40,53 odsto), uticaj na zdravlje ljudi (23,67 odsto).
Kako navodi Šćekić građani snažno podržavaju uvođenje depozitnog sistema kako bi došlo do smanjenja zagađivanja. Od ispitanh građana njih 95 odsto podržava uvođenje depozitnog sistema, a 60 odsto smatra da bi bilo motivisano da vraća jednokratnu ambalažu ako bi cena bila od osam dinara pa naviše po komadu.
Stara dobra kaucija
Inače, depozitni sistem za povrat ambalaže poznat je u narodu kao kaucijski sistem ili jednostavno kaucija. To je sistem u kome potrošači pri kupovini npr. pića plaćaju dodatni iznos za samu ambalažu koji mogu da povrate pri ponovnom odlasku u prodavnicu ili drugo mesto gde postoji mogućnost povrata novca. Na taj način se krajnji kupac finansijski motiviše da učestvuje u sistemu.
Sakupljanje ambalaže i refundacija depozita na prodajnim mestima može da se obavlja ručno ili putem automatskih mašina. Ove mašine predstavljaju skuplju opciju, ali imaju veliku prednost što mogu pomoću senzora i očitavanjem bar koda sa ambalaže da istu sortiraju tipu materijala ili boji.
Kako ističe predsednik Upravnog odbora Srpske asocijacija reciklera ambalažnog otpada Mihajlo Mateski, da bi se pokrili svi supermarketi u Srbiji potrebno je oko 40 miliona evra.
“Reciklomati su najveći trošak depozitnog sistema. Jedan u proseku košta između 25.00 i 30.000 evra. Da bi se većina supermarketa opskrbila reciklomatima potrebno je oko 40 miliona evra, što nije mnogo ako se zna da se ovi aparati mogu otplaćivati na lizing od 10 godina”, smatra on.
On navodi da su domaći kapaciteti od 30.000 tona samo do pola popunjeni i da zbog toga, kada je u pitanju novac, godišnje gubimo 10 miliona evra.
Viktor Grujić, potpredsednik Udruženja plastičara Srbije i sektora plastične industrije u Privrednoj komori Srbije smatra da da Srbija kao zemlja koja je u procesu pridruživanja Evropske unije (EU) mora da se prilagođava zakonskim regulativima u oblasti upravljanja otpadom.
On navodi da ova direktiva dopušta mogućnost da se iz mera izuzmu neke vrste kesa, poput tankih debljine ispod 15 mikrona koje se koriste za vođe, povrće, delikates.
„Kada ih ne bi imali, proizvodi bi dolazili već spakovani u kese. Morali bi da se kupuju po pakovanju, što je loše. Zabrana malih kesa bi bila kontraproduktivna, jer bi dovela do povećanja bacanja hrane i ambalaže”, kaže Grujić, koji navodi i izuzeće za jake plastične kese koje se mogu koristiti godinama.
On navodi da je osim reciklaže, moguće rešenje spaljivanje plastike. Ono oslobađa toplotu kao koks, ugalj koji oslobađa najviše energije i naveo gradove Stokholm i Beč koji se greju na spalionicama.
Međutim, i pored spremnosti organizacija i solidne motivacije građana, ne postoji zakonski okvir koji bi regulisao ovi materiju. Pre dve godine započet je rad na Nacrtu Zakona o izmenama i dopunama zakona o ambalaži i ambalažnom otpadu, ali do danas izmene kojima bi se omogućilo potreban depozitni sistem nisu usvojene.
Portal N1 je poslao pitanje Ministarstvu za zaštitu životne sredine dokle se stiglo sa radom na Nacrtu, ali odgovora nije bilo.
E2 portal (N1)
