Neuspešni projekti hvatanja i skladištenja ugljenika su znatno brojniji od uspešnih projekata na globalnom nivou. Veoma se razlikuju, po pitanju tehnologije i regulativa, pokazao je novi izveštaj Instituta za energetsku ekonomiju i financije (IEEFA). Izveštaj The Carbon Capture Crux – Lessons Learned proučava 13 vodećih projekata hvatanja i skladištenja ugljenika (CCS) kao i projekte hvatanja ugljenika, iskorišćavanja i skladištenja (CCUS) u prirodnom gasu, industrijskom i energetskom sektoru, u smislu njihove istorije, ekonomije i učinka.
IEA je naglasila da je potrebno povećanje kapaciteta na 1,6 milijardi tona zbrinutog ugljen-doksida do 2030, kako bi se svet našao putu dostizanja globalnog „neto-nultog scenarija“ do 2050.
Posmatrani projekti čine oko 55% ukupnog trenutnog operativnog kapaciteta u svetu. Autor Bruce Robertson kaže da sedam od trinaest projekata nije uspelo, dok su dva propala. Studija IEEFA-e otkrila je da je CCS Shute Creek u SAD-u bio slabiji od svojih kapaciteta za hvatanje ugljenika za oko 36% tokom svog životnog veka, Boundary Dam u Kanadi za oko 50%, a projekt Gorgon izvan obale Zapadne Australije za oko 50% tokom prvih pet godina rada.
Izolovani uspeh u Norveškoj
„Dva najuspješnija projekta u sektoru prerade gasa su Sleipner i Snøhvit u Norveškoj. To je uglavnom zbog jedinstvenog regulatornog okruženja u zemlji za naftne i gasne kompanije,” kaže Robertson. CCS tehnologija postoji već 50 godina i mnogi projekti su propali i nastavljaju da propadaju, sa samo nekolicinom operativnih.
Mnoga međunarodna tela i nacionalne vlade oslanjaju se na hvatanje ugljenika u fosilnom sektoru za postizanje nultih emisija, a to jednostavno neće funkcionisati, upozorava Robertson. „Iako postoje neki pokazatelji da bi mogao igrati ulogu u sektorima u kojima je teško smanjiti emisije kao što su cementna industrija, gnojiva i čelik, ukupni rezultati ukazuju na finansijski, tehnički i okvir za smanjenje emisija koji se precenjuje i podbacuje.“, smatra autor studije.
E2 portal (Energetika-net)
