Već je poznato da globalno zagrevanje utiče na okeanske struje na različite načine, ali ostaje pitanje kako tačno taj odnos funkcioniše. Nova studija australijskih naučnika pokušava da odgovori na neka od pitanja.
Naučnici su proučavali podatke sa 293 različita mesta koja datiraju od pre 66 miliona godina. Pri tome su uočili praznine u sedimentnim slojevima, poznate kao hijatusi, u nastojanju da otkriju različite jačine okeanskih struja tokom milenijuma i način na koji je to povezano sa promenama temperature, piše portal Sajens Alert.
Pored toga, proučavali su satelitske snimke u poslednjih 30 godina i uspeli su da prikupe mnoštvo novih podataka. Istraživači su tradicionalno koristili takve slike da otkriju kako se aktivnost okeanskih struja menja sa povećanjem temperature na našoj planeti.
„Satelitski podaci koji se obično koriste za informacije o modelima okeana pokrivaju samo nekoliko decenija, što dovodi do lošeg razumevanja dugoročne varijabilnosti okeana“, kaže sedimentolog Adrijana Dukievic sa Univerziteta u Sidneju u Australiji.
„To nas je takođe podstaklo da proučavamo geološke zapise iz najdubljih oblasti okeana da bismo dešifrovali takve promene“, kaže.
Ona podseća da je dno okeana prekriveno sedimentima i da je devet desetina svih sedimenata litosfere nastalo u morima u geološkoj prošlosti.
Dukievic i kolege su otkrili da je u poslednjih 13 miliona godina, kako se Zemlja postepeno hladila, pauza postajala sve ređa, što sugeriše da je brzina okeanskih struja u najdubljim delovima okeana generalno usporila.
Poređenja radi, u periodu „staklenika“ koji je prethodio eri hlađenja od 13 miliona godina, čini se da su ove struje u veoma dubokim delovima okeana bile mnogo veće.
Tada su globalne temperature bile za 3 do 4 stepena Celzijusa više nego danas.
Fluktuacije okeanskih struja
„Ne morate da živite na morskom dnu da biste bili pod uticajem fluktuacija okeanskih struja. Duboki vrtlozi utiču na sve, od glavnih vremenskih obrazaca do morskog života. Hijatus ukazuje na veoma jake duboke struje, dok kontinuirana akumulacija sedimenta ukazuje na mirnije okolnosti“, rekao je geofizičar Ditmar Miler sa Univerziteta u Sidneju.
„Kombinovanje ovih podataka sa rekonstrukcijom okeanskih basena omogućilo je geolozima da prate gde i kada je došlo do takvih prodora sedimenta“, izjavio je.
Što više znamo o prošlosti naše planete, to će naša predviđanja biti bolja kada je u pitanju predviđanje kako će globalno zagrevanje promeniti okeane u budućnosti. Treba napomenuti da su okeani već apsorbovali ogromnu količinu viška ugljenika i toplote.
Prethodne studije pokazuju da tokom perioda globalnog zagrevanja okeani mogu da apsorbuju više ugljenika, prvenstveno kroz plankton. Pri tome, plankton koristi rastvoreni organski ugljenik da izgradi svoje školjke, a zatim, nakon umiranja, pada na dno okeana, dozvoljavajući apsorbovanom ugljeniku da tamo ostane.
Sada je nešto drugo jasno – aktivnosti će se verovatno intenzivirati u dubinama okeana zbog porasta temperatura na Zemlji. Naučnici se slažu da će biti potrebna dodatna istraživanja kako bi se tačno procenilo kako će to uticati na balans života i atmosfere.
„Nezavisne studije koje koriste satelitske podatke sugerišu da su jake okeanske struje, kao i okeanski vrtlozi postali mnogo intenzivniji u poslednje dve do tri decenije, obeležene globalnim zagrevanjem, što podržava naše nalaze“, rekao je Miler
Rezultati istraživanja objavljeni su u časopisu Geology.
E2 portal (Hina)
