Srbiju tek iščekuje dugotrajna i mukotrpna borba sa azbestom, ali i s drugim opasnim materijalima. Struka traži odgovor kako ga najefikasnije ukloniti i bezbedno zbrinuti. Deo odgovora mogao je da se čuje od Finske asocijacije za azbest, koja je bila gost Srpske asocijacije za rušenje, dekontaminaciju i reciklažu. Finska spada među tri najuspešnije zemlje u rešavanju ovog problema, a savet za Srbiju je da što pre uredi zakonski okvir.
Rušenje objekata, kada se mora brinuti o recikliranju materijala i njegovom ispravnom uklanjanju, daleko je skuplje. Finske kolege zato poručuju da se zakonom propiše minimum uslova, inače se za taj pristup niko neće opredeliti. U ovoj zemlji već tri decenije sistemski uklanjaju azbest, ali se kraj još ne nazire.
– Mi nismo izmislili model, samo smo ga prepisali od Šveđana – priznao je Kaj Salmi iz Finske asocijacije. – Doneli smo njihova rešenja i iskustvo. Pokrivamo čitavu oblast opasnih materijala. Moramo da mislimo o izvođačima radova i onima koji žive u stanovima sa azbestom. Naš najveći uspeh je novi zakon o azbestu. Trebalo nam je pet godina da se izborimo za njega. On predviđa da moraju da se registruju sve kompanije i svi radnici koji rade sa opasnim materijama. Pre 30 godina 35 miliona evra je iznosila zarada firmi koje se bave azbestom. Ova industrija i dalje raste.
Pred lokalnim samoupravama u Srbiji će uskoro biti izazov da ponude lokacije na kojima će moći da se zbrine azbest, ali i naprave deponije građevinskog otpada. U Finskoj svaki grad ima takvu deponiju.
– U Vinči je čak 68 odsto građevinskog otpada – upozorio je Dejan Bojović iz Srpske asocijacije za rušenje. – Nemamo zakon koji reguliše građevinski otpad. I to je naša borba. Na deponiju dolazi mešani građevinski otpad, što je problem. Ako je mešan, on ne može da se ponovo koristi. Moramo da obučimo firme da bi mogle da obavljaju poslove sa opasnim materijalima.
Reciklaža građevinskog materijala je, smatra Aleksandar Popović, savetnik predsednika Privredne komore Srbije, jedini način da pokolenjima ostavimo zdravu zemlju.
– Malo-malo pronalazimo zakopan opasan materijal – upozorava Popović. – Bitno je da donesemo zakon koji bi pomogao da se problem reši. Da definišemo kategoriju opasnih materijala i da onda propišemo procedure po kojima se njima rukuje i koje firme mogu to da rade. Treba da na nivou glavnog projekta definišemo koji se materijali recikliraju i da dođemo do recikliranja građevinskog materijala. Ada Huja je primer skupog zemljišta koje je zatrpano raznim materijalom i sada tamo ne možete da zabodete 20 do 30 metara duge šipove.
E2 portal (Novosti)
