Srbija se suočava sa potencijalnim gubitkom planinskih reka, pa samim tim i gubitkom vodenih ekosistema. Kako bi građanima približili problem i ukazali im na posledice koje nastaju kao rezultat našeg neodgovornog ponašanja prema prirodi, Inicijativa „Pravo na vodu“ je u Novom Sadu organizovala tribinu „Voda za piće“, na kojoj su predstavljeni postojeći i potencijalni problemi, ali i neka od mogućih rešenja.
Diplomirani ekolog Ljubomir Pejčić iz Udruženja „Josip Pančić“, osvrnuo se na problem izgradnje mini hidroelektrana i generalno hidroenergetskog sistema.
– Izgradnje mini hidroelektrana su u prošlosti predstavljeni kao „zeleni projekti“, a po kojima je definisano da se tokom izgradnje pozajmi samo deo reke koja se kasnije vraća nazad, međutim, to u praksi izgleda sasvim drugačije – rekao je Pejčić.
– Nažalost, reke se kilometrima potpuno isuše, a živi svet potpuno uništi, te lokalno stanovništvo ostaje bez mogućnosti vode za navodnjavanje, razvoja turizma, ostaju bez vode za napajanje stoke i slično. U Srbiji imamo situaciju da je u planu izgradnja preko 800 mini hidroelektrana, a to praktično znači uništavanje svih naših planinskih reka, a zauzvrat bismo dobili možda par odsto struje od one koju sada imamo – naveo je on.
Predsednik Akademije izumitelja i naučnika Srbije Mato Zubac govorio je o problemu zagađenja reka otpadnim vodama, rekavši da ono predstavlja veliki problem jer dovode do bolesti kako ljudi, tako i ostalog živog sveta.
– U Vojvodini imamo problem otpadnih voda, naročito u preko 300 naselja koji broje između 1.500 do 3.000 stanovnika i tu nikako nema rešenja za otpadne vode – kaže Mato Zubac.
– Nekontrolisano se baca otpad po jarkovima, kanalima, vodotokovima i dešava se da trujemo zemlju i vodu, a onda tu vodu koristimo za navodnjavanje poljoprivrednih kultura. Kako bismo rešili problem otpadnih voda u manjim naseljima, imamo projekat koji trenutno sprovodimo u Rumuniji i koji daje fantastične rezultate. Radi se o tome da se štetne mini hidroelektrane zamene energetskim vrbama, koje će omogućiti prečišćavanje otpadnih voda, ali i rešiti problem kanalizacije. Sa druge strane povećaće se energetska stabilnost, ali i podstaći razvoj lokalnog stanovništva i privrede – kaže Zubac.
Po njegovim rečima, energetske vrbe mogu da egzistiraju u svakom naselju, na svakom lokalitetu i ne moraju se koristiti kvalitetne oranice, već se one sade u zemlji koja je pete, šeste ili sedme klase. Tri godine je potrebno da se vrba formira, a zatim se svake godine obavlja žetva i dobijaju se velike količine biomase – između 30 do 50 tona po jednom hektaru.
– Na tom užem lokalitetu smo rešili sve probleme, nema više otpadnih voda, imamo energent, svoju struju, stvaramo ambijent da ljudima u naseljima bude pristojnije i bolje za život, a dajemo im i mogućnost zarade, jer tu energiju mogu prodati na nekoliko načina. Ovaj koncept obezbeđuje 93 do 96% iskorišćenja opšteg resursa koji nastaje. U Rumuniji već četiri godine to funkcioniše, nakon obavljene žetve, toplane i elektrane koriste tu biomasu i imaju pozitivnu emisiju ugljen – dioksida. Cela investicija za jedno naselje bi izašla negde oko 600.000 EUR – kaže Zubac.
E2 portal (Ekapija)
